Pravi musliman ne veruje u praznoverje i magiju
Pravi musliman ne veruje u praznoverja. On ne pridaje važnost magiji, zloslutnosti, proricanju sudbine, amajlijama (efsûn), zapisima (muska) na kojima je napisano bilo šta osim Kur’an-i kerima, plavim perlama (urokljivim očima), proricanju i sličnim stvarima, niti veruje da će one sigurno delovati. On se ne obazire na paljenje sveća na grobovima, vezivanje žica i niti, i samo se smeje prevarantima koji tvrde da poseduju kerâmet (čuda). Većina praznovernih i iskrivljenih stvari je u islam ubačena iz drugih religija. Veliki islamski učenjak Imâm-ı Rabbânî “rahime-hullahü teâlâ” onima koji očekuju kerâmet od nekih verskih lica poručuje sledeće: (Ljudi očekuju kerâmet od verskih lica. Neki od njih nemaju kerâmet, ali su bliži Allahu teali od drugih. Najveći kerâmet je dobro naučiti islam i moći živeti u skladu sa njim.)
Ibni Hacer-i Mekkî “rahime-hullahü teâlâ”, koji je zenica oka ulemi Ehli-sunneta i čije su reči dokaz (huccet) i oslonac (sened), u svojoj knjizi (Zevâcir), pre poglavlja o (İhtikâr), navodi sledeće Hadis-i šerife: “Kunem se Allahu tealom da onome ko pojede jedan harâm zalogaj, ibadeti neće biti primljeni četrdeset dana” i “Namaz klanjan u odeći (cilbâb) kupljenoj harâm novcem neće biti primljen” i “Sadaka data harâm novcem neće biti primljena. Njegov greh se time ne smanjuje”. Süfyân-ı Sevrî kaže: (Činiti dobročinstva i hajrate harâm novcem je kao prati nečistoću mokraćom).
Kako islam uči muslimana iskrenom ahlaku i ibadetu
Pravi musliman ne obavlja svoje ibadete pred svima radi pokazivanja (rijâ). Nâfile (dobrovoljni) ibadeti se obavljaju tajno, dok se farz (obavezni) ibadeti izvršavaju javno ili zajednički u džamiji. Ako dobar musliman želi da učini dobro ili da sadaku, on to čini tajno, ne slamajući srce onome kome pomaže, ne vređajući ga i ne prigovarajući mu zbog učinjenog dobra. Allahu teala to naređuje na mnogim mestima u Kur’an-i kerimu.
Ukratko, pravi musliman je savršen čovek koji poseduje sve lepe osobine, dostojanstven je, plemenit, fizički i duhovno čist, dostojan svakog poverenja.
Veliki islamski učenjak Imâm-ı Gazâlî “rahime-hullahü teâlâ”, 450 [1058. god.] – 505 [1111. god.], u svom delu (Kimyâ-i se’âdet), koje je napisao na persijskom jeziku pre skoro devet stotina godina, deli ljude u četiri grupe: Prvu grupu čine oni koji na svetu ne znaju ni za šta drugo osim za jelo, piće i uživanje. Drugu grupu čine oni koji postupaju silom, nasiljem i zulmom (nepravdom). Treću grupu čine oni koji obmanjuju okolinu lukavstvom i licemerjem. Međutim, četvrtu grupu čine pravi muslimani koji poseduju gore pomenuti lepi moral (ahlâk).
Ne treba zaboraviti da iz srca svakog čoveka postoji put koji vodi ka Allahu teali. Čitava suština je u tome da svetlost (nûr) islama stigne do ljudi tim putem. Čovek koji oseti taj nûr u svom srcu, iz koje god grupe bio, pokaje se za zlo koje je učinio i pronađe pravi put.
Kada bi svi ljudi prihvatili islamsku veru, na svetu ne bi ostalo ni zla, ni prevare, ni rata, ni nasilja, ni zulma. Zbog toga je dužnost svih nas da se trudimo da budemo potpuni i savršeni muslimani, te da objašnjavajući suštinu, finese i lepi moral islama, to širimo po celom svetu. Činiti to je džihâd.
Zašto islam poziva na blagost, strpljenje i razumevanje
Čak i ako su druge vere, ljudima se uvek obraćajte blagim rečima i sa razumevanjem! To naređuje Kur’an-i kerim. U knjigama fikha piše da je greh vređati nemuslimana govoreći mu u lice da je kâfir ili bezbožnik, te da onaj ko to čini treba biti kažnjen. Cilj je svima objasniti uzvišenost islamske vere. Ovaj džihâd se može ostvariti samo blagim rečima, strpljenjem, znanjem (ilm) i imanom. Uslov da neko ubedi drugoga u nešto jeste da on sam prvo u to veruje. Vernik (mü’min) pak nikada ne gubi strpljenje i nema poteškoća u objašnjavanju onoga u šta veruje. Ne postoji nijedna vera koja je jasna i logična kao islam. Onaj ko razume osnove ove vere može lako svima dokazati da je ova vera jedina istinita vera.
Ne treba smatrati da su svi oni koji su druge vere ljudi lošeg morala. Da, kufr, to jest ne biti musliman, uvek je i svuda loš. Jer kufr je štetno verovanje i iskvaren način života koji čoveka vodi u propast i na ovome i na onome svetu (âhiret). Allahu teala je poslao islam kako bi ljudi na svetu živeli u miru i spokoju, kao braća, i kako bi se spasili večnih muka na âhiretu. Kâfiri, to jest oni koji nisu muslimani, su jadni ljudi koji su ostali uskraćeni za ovaj put sreće (se’âdet). Njih treba žaliti i ne treba ih vređati. Čak je i ogovaranje (gîbet) ovih ljudi harâm. Da li je čovek srećnik (sa’îd) ili nesrećnik (šakî), postaje jasno u poslednjem dahu. U svim nebeskim religijama koje ljudi nisu iskvarili, postoji osnova verovanja u jednog Allaha. Allahu teala u Kur’an-i kerimu poziva sve ljude da budu na pravom putu. Obećava da će čoveku koji stigne na pravi put oprostiti sve greške iz prošlosti. Oni koji su druge vere su jadni ljudi koje su zavarali šejtani ili oni koji nemaju pojma o muslimanstvu. Većina njih su nesrećni ljudi koji su skrenuli na pogrešan put u želji da postignu zadovoljstvo Allahu teale. Mi im moramo pokazati pravi put strpljenjem, blagim rečima, razumom i logikom.
Islam kao vera čistog tevhida i istine
Sve božanske religije koje objavljuju da je Allahu teala prisutan i JEDAN, pre nego što su ih ljudi iskvarili, bile su iste u pogledu onoga u šta treba verovati. Tri velike religije koje su dolazile počevši od Mûsâ ‘alejhi-sselama pa sve do našeg Poslanika Muhammeda ‘alejhi-sselama, dakle judaizam, hrišćanstvo i islam, uvek su objavljivale da je Allahu teala jedan i da su Allahovi Poslanici “’alejhimu-ssalevâtu vette-slîmât” ljudi poput nas. Međutim, Jevreji nisu poverovali u Îsâ i Muhammeda ‘alejhimu-sselam. Hrišćani se nikako nisu mogli spasiti obožavanja idola, i iako je Îsâ ‘alejhi-sselam rekao: (I ja sam čovek kao i vi. Nisam Allahov sin), oni su Îsâ ‘alejhi-sselama smatrali Allahovim sinom i počeli su da obožavaju tri različita božanstva pod imenom Otac (Allahu teala), Sin (Îsâ ‘alejhi-sselam) i Sveti Duh (Rûh-ul-kuds). Među onima koji su shvatili da je to laž i neistina i koji su pokušali da to isprave, bilo je i papa poput Honorijusa. Ova pogrešna verovanja ispravljena su samo putem islama, koji je Allahu teala objavio preko Svog poslednjeg Poslanika, Muhammeda Mustafe “’alejhi-ssalâtü vesselâm”. Prema tome, niko ne može poreći da je islam istinita, prava vera koja u sebi okuplja izvorne osnove ove tri religije i čisti ih od sujeverja koja su u njih ubačena.
Fellowes, Englez koji je prihvatio muslimanstvo, kaže: (Martin Luter, koji je pokušao da ispravi mnoga pogrešna učenja [verovanja] hrišćanstva, nije znao da je punih 900 godina pre njega Muhammed “’alejhi-ssalâtü vesselâm” objavio islam i ispravio sve ove nedostatke. Zbog toga, islam treba prihvatiti kao usavršen oblik hrišćanstva potpuno očišćenog od sujeverja i verovati da je Muhammed ‘alejhi-sselam poslednji Poslanik.)
